Kalkulator trajanja vremena
U 21. veku ništa nije lakše nego znati tačno vreme. Ali u drevnim vremenima to je bilo mnogo teže uraditi, a različite civilizacije su imale svoje uređaje za merenje i određivanje vremena: tačno u satima i minutima.
Sunčani sat
Oni se smatraju jednim od prvih u svetskoj istoriji, a pominju se u brojnim istorijskim hronikama drevnih civilizacija. Na primer - u egipatskim rukopisima iz 1521. pre nove ere. Konstruktivno, sunčani sat je bio vertikalni stub i brojčanik, na koji je bačena senka. Dok se sunce kretalo po nebu, senka se pomerala i označavala približno vreme na numeričkim oznakama.
Ovaj način određivanja vremena vekovima su koristili Egipćani, Rimljani, Kinezi, Indusi i Grci. Ali bio je previše nesavršen da bi opstao do kasnijih vremena.
Vodeni sat
Vodeni sat, koji je strukturno predstavljao jednu ili više posuda, imao je veću tačnost i sposobnost da radi u bilo koje doba dana. Tekući kap po kap pod dejstvom gravitacije, voda je svaki put merila isti vremenski interval, u zavisnosti od kapaciteta posude. Prvi pomen ovog uređaja nalazi se u hronikama rimskog političara Scipiona Nazika, koji je postavio prvi vodeni sat u Rimu 157. pre Hrista.
Peščani sat
Jedini drevni izum za merenje vremena koji je opstao do danas. Peščani sat je danas svima poznat, a predstavlja dve konične posude povezane tankim vratom. Prolazeći kroz njega pod dejstvom gravitacije, zrnca peska broje sate i minute, a da bi se ponovo pokrenula, dovoljno je okrenuti uređaj naopako sa napunjenom posudom. Pominjanje prvog peščanog sata nalaze se u drevnim hronikama iz 2. veka pre nove ere.
Vatreni sat
U pogledu starosti, izumi mogu da se takmiče sa sunčanim satovima i značajno se razlikuju u dizajnu među različitim civilizacijama. Na primer, među Kinezima, to su bili štapići drvenog praha i tamjana. Palili su ih i merili vreme za koje će vatra doći do sledeće oznake (zareza). Takvi satovi postojali su u Kini još pre 3.000 godina, a kasnije su zamenjeni naprednijim uređajem: štapićima (spiralicama) na koje su bile nanizane metalne kuglice. Kada je sledeća deonica izgorela, lopta je pala na metalnu podlogu i „odbila“ vreme. U Evropi su se vatreni satovi pojavili mnogo kasnije – sa pronalaskom sveća, a vreme su merili sagorelim (otopljenim) voskom.
Potpuno drugačiji pristup hronologiji bio je u jevrejskim zemljama, računajući od 3761. godine pre nove ere (dan stvaranja sveta), i dodajući još jedan mesec svakoj prestupnoj godini. Danas je ovaj metod skoro potpuno zamenjen gregorijanskim kalendarom, koji se računa od Rođenja Hristovog.
Nazivi poznatih meseci i proslava Nove godine u noći 1. januara došli su iz Starog Rima - nakon što je Julije Cezar uveo Julijanski kalendar. Do sada su Rimljani delili godinu na samo 10 meseci i 304 dana, a Novu godinu slavili u rano proleće - u martu.
Zanimljive činjenice
Opšte je prihvaćeno da u danu ima 24 sata, iako se u stvari Zemlja okrene oko svoje ose za 23 sata 56 minuta i 4,09053 sekunde. Postoje i druge zanimljive činjenice o vremenu za koje ne znaju svi:
- Rotacija Zemlje se postepeno usporava, a dužina dana se povećava za 1,7 milisekundi svakih 100 godina.
- Sva nebeska tela se sa Zemlje posmatraju sa zakašnjenjem – zbog ograničenja brzine svetlosti. Dakle, vidimo Sunce sa 8 minuta zakašnjenja, a najbližu zvezdu Sunčevom sistemu – Alfa Kentauri – sa 4 godine.
- Najtačniji sat na svetu je stroncijum. Oni daju grešku od 1 sekunde svakih 15 milijardi godina.
- U vreme objavljivanja prvog dela filma Ratovi zvezda, Francuska je još uvek koristila giljotinu, koja je ukinuta tek 1981.
- Beli kitovi žive toliko dugo da na Zemlji još uvek postoje pojedinci rođeni pre pisanja romana Hermana Melvila „Mobi Dik, ili Beli kit“ 1851. godine.
- Najmanja jedinica vremena je joktosekunda, što je delić sekunde praćeno 22 nule posle decimalne zapete. Takvim brzinama se kreću protoni, neutroni i druge elementarne čestice materije.
Kad smo već kod vremena, vredi napomenuti da ono uopšte nije postojalo u vreme Velikog praska pre 13,8 milijardi godina, već je postojala samo materija. Barem, ovo sledi iz teorije relativnosti. Bilo kako bilo, subjektivno za čoveka, vreme postoji, i oduvek je postojalo, i od velikog je značaja. Da bi se to izmerilo i odredilo, stvorene su desetine i stotine uređaja – što su vredniji, to su pokazali veću preciznost.
