Kalkulator vremena

U 21. veku ništa nije lakše nego znati tačno vreme. Ali u drevnim vremenima to je bilo mnogo teže uraditi, a različite civilizacije su imale svoje uređaje za merenje i određivanje vremena: tačno u satima i minutima.

Sunčani sat

Oni se smatraju jednim od prvih u svetskoj istoriji, a pominju se u brojnim istorijskim hronikama drevnih civilizacija. Na primer - u egipatskim rukopisima iz 1521. pre nove ere. Konstruktivno, sunčani sat je bio vertikalni stub i brojčanik, na koji je bačena senka. Dok se sunce kretalo po nebu, senka se pomerala i označavala približno vreme na numeričkim oznakama.

Ovaj način određivanja vremena vekovima su koristili Egipćani, Rimljani, Kinezi, Indusi i Grci. Ali bio je previše nesavršen da bi opstao do kasnijih vremena.

Vodeni sat

Vodeni sat, koji je strukturno predstavljao jednu ili više posuda, imao je veću tačnost i sposobnost da radi u bilo koje doba dana. Tekući kap po kap pod dejstvom gravitacije, voda je svaki put merila isti vremenski interval, u zavisnosti od kapaciteta posude. Prvi pomen ovog uređaja nalazi se u hronikama rimskog političara Scipiona Nazika, koji je postavio prvi vodeni sat u Rimu 157. pre Hrista.

Peščani sat

Jedini drevni izum za merenje vremena koji je opstao do danas. Peščani sat je danas svima poznat, a predstavlja dve konične posude povezane tankim vratom. Prolazeći kroz njega pod dejstvom gravitacije, zrnca peska broje sate i minute, a da bi se ponovo pokrenula, dovoljno je okrenuti uređaj naopako sa napunjenom posudom. Pominjanje prvog peščanog sata nalaze se u drevnim hronikama iz 2. veka pre nove ere.

Vatreni sat

U pogledu starosti, izumi mogu da se takmiče sa sunčanim satovima i značajno se razlikuju u dizajnu među različitim civilizacijama. Na primer, među Kinezima, to su bili štapići drvenog praha i tamjana. Palili su ih i merili vreme za koje će vatra doći do sledeće oznake (zareza). Takvi satovi postojali su u Kini još pre 3.000 godina, a kasnije su zamenjeni naprednijim uređajem: štapićima (spiralicama) na koje su bile nanizane metalne kuglice. Kada je sledeća deonica izgorela, lopta je pala na metalnu podlogu i „odbila“ vreme. U Evropi su se vatreni satovi pojavili mnogo kasnije – sa pronalaskom sveća, a vreme su merili sagorelim (otopljenim) voskom.

Potpuno drugačiji pristup hronologiji bio je u jevrejskim zemljama, računajući od 3761. godine pre nove ere (dan stvaranja sveta), i dodajući još jedan mesec svakoj prestupnoj godini. Danas je ovaj metod skoro potpuno zamenjen gregorijanskim kalendarom, koji se računa od Rođenja Hristovog.

Nazivi poznatih meseci i proslava Nove godine u noći 1. januara došli su iz Starog Rima - nakon što je Julije Cezar uveo Julijanski kalendar. Do sada su Rimljani delili godinu na samo 10 meseci i 304 dana, a Novu godinu slavili u rano proleće - u martu.

Zanimljive činjenice

Opšte je prihvaćeno da u danu ima 24 sata, iako se u stvari Zemlja okrene oko svoje ose za 23 sata 56 minuta i 4,09053 sekunde. Postoje i druge zanimljive činjenice o vremenu za koje ne znaju svi:

Rotacija Zemlje se postepeno usporava, a dužina dana se povećava za 1,7 milisekundi svakih 100 godina.
Sva nebeska tela se sa Zemlje posmatraju sa zakašnjenjem – zbog ograničenja brzine svetlosti. Dakle, vidimo Sunce sa 8 minuta zakašnjenja, a najbližu zvezdu Sunčevom sistemu – Alfa Kentauri – sa 4 godine.
Najtačniji sat na svetu je stroncijum. Oni daju grešku od 1 sekunde svakih 15 milijardi godina.
U vreme objavljivanja prvog dela filma Ratovi zvezda, Francuska je još uvek koristila giljotinu, koja je ukinuta tek 1981.
Beli kitovi žive toliko dugo da na Zemlji još uvek postoje pojedinci rođeni pre pisanja romana Hermana Melvila „Mobi Dik, ili Beli kit“ 1851. godine.
Najmanja jedinica vremena je joktosekunda, što je delić sekunde praćeno 22 nule posle decimalne zapete. Takvim brzinama se kreću protoni, neutroni i druge elementarne čestice materije.

Kad smo već kod vremena, vredi napomenuti da ono uopšte nije postojalo u vreme Velikog praska pre 13,8 milijardi godina, već je postojala samo materija. Barem, ovo sledi iz teorije relativnosti. Bilo kako bilo, subjektivno za čoveka, vreme postoji, i oduvek je postojalo, i od velikog je značaja. Da bi se to izmerilo i odredilo, stvorene su desetine i stotine uređaja – što su vredniji, to su pokazali veću preciznost.

Zašto ima 24 sata u danu i 60 sekundi u minutu i ko je izmislio takav sistem podele? Uostalom, za razliku od broja dana u godini, kada Zemlja napravi potpunu revoluciju oko Sunca za 365 dana, brojevi 24 i 60 nisu očigledni, a po želji dan bi se mogao podeliti na 10 ili 100 delova.

Poreklo nam poznatog računanja vremena

Prema istorijskim hronikama, stari Sumerani su prvi put počeli da koriste broj 60 za merenje minuta i sati - pre 5000 godina, a onda su ovo znanje usvojili Vavilonci. Brojni sistem se pokazao najefikasnijim i najpogodnijim, jer je 60 odličan kompozitni broj koji ima 12 faktora. Dakle, može se ravnomerno podeliti na 12 brojeva: počevši od 60 i završavajući sa jednim. 20, 12, 6, 5 - svaki minut i sat su podeljeni ovim brojevima bez ostatka. Ovo je takođe omogućilo da se broj 60 koristi svuda u geometriji, trigonometriji i geografiji.

Iako su u starom Egiptu dan delili na 12 delova, njihovo trajanje je variralo u zavisnosti od godišnjeg doba: zbog ranijeg, ili obrnuto, kasnijeg izlaska i zalaska sunca. Noću su astronomi bili vođeni zvezdama, odnosno njihovom lokacijom na nebu, u zavisnosti od rotacije Zemlje oko svoje ose.

Deljenje dana na jednaka 24 dela počelo je tek u II veku pre nove ere - u Grčkoj, po predlogu astronoma Hiparha. Ali takva segmentacija dana smatrana je „egzotičnom“, a njene merne jedinice nazvane su samo „sati ravnodnevice“. Glavni je postao tek u KSIV veku nove ere - nakon pronalaska mehaničkog sata.

Uzgred, Hiparh je razvio i sistem linija geografske dužine koji deli obim Zemlje na 360 stepeni (višestruko od šezdeset). Zauzvrat, svaki stepen je podeljen na 60 minuta, a svaki minut na 60 sekundi. Ove merne jedinice se i dalje koriste u svim geografskim proračunima, na mapama i globusima.

Što se tiče kalendara koji deli godinu na 365 dana, on je počeo da se koristi u hrišćanskim zemljama u svom uobičajenom obliku tek od 1582. godine. Uveo ga je papa Grgur KSIII, koji je za osnovu uzeo julijanski kalendar iz 45. pre Hrista, koji je uveo Julije Cezar. Nova hronologija je omogućila da se smanji greška između ravnodnevice i solsticija, koji su se svake godine „približavali“ jedno drugom za 11 minuta.

Sumirajući, možemo reći da je osnova savremenog računanja vremena važna matematička prednost broja 60, koji je bez ostatka deljiv sa 12 brojeva, a kada se pomnoži sa 24 (u satima) i 1440 (u minutima) sa velikom preciznošću odgovara trajanju dana - skoro nepromenjena vrednost, jednaka vremenu rotacije Zemlje oko svoje ose.

{$ subpageListHide ? ('Show' | translate) : ('Hide' | translate) $}